Пређи на главни садржај

У ПОСЕТИ ВЕЛИКАНИМА

Данас сам, шетајући Москвом потпуно непланирано учинио једну визиту због које ми је неизмерно драго. Најлепше ствари се дешавају случајно. Заправо мој план за данас је био да посетим Новодевични манастри у Москви. Ради се о једном од најтаријих манастира у овој метрополи. Женски манастир...Одмах ту близу реке Москве. Време је било променљиво, смењивали су се облаци и сунце. Но, без обзира на то, да ли је сунце или облачно, овај манастир увек сија оном исконском лепотом због чега ме уопште није чудио велики број туриста које сам данас овде срео. Манастир је опасан великим, боје цигле окреченим, зидом а у њему се налази ...неколико цркава од које једна заузима центално место, гробови игуманија које су водиле овај манастир у његовој прошлости и прегршт уређених цветних површина. Ту су и конаци за жене, девојке које су свој мир нашле у вом манастиру. Које су себе изопштиле из овог, грешног, света и одлучиле да се до краја свог живота окрену Богу и његовом служењу. Док сам посматрао монахиње како пролазе поред мене, неке од њих имају лица попут Афродите, помислио сам колико човек треба да има храбрости у себи да се одлучи за такав корак. Вредно дивљења и поштовања...Али и нерзумевања...

Након посете манастиру упутио сам се низ улицу ка стадиону Лужњики, без одређене намере, онако тек да прошетам да прекратим време... Кад тамо одмах иза манастира наиђох на кладбишће. Зове се Новодевично и припада манстиру. Касније сам сазнао да Руси ово гробње зову меморијално. Решио сам да свратим и обиђем га...На тај корак сам се одлучио пошто увидех да у њега улази велики број туриста. Радозналост шта се крије на том месту је преовладала. Да, онај немирни авантуризам...И дефинитивно нисам погрешио јер сам тим уласком учинио, и не знајући за то, посету великанима руске културе, књижевности и театра. Шетајући овим, пре бих рекао спомен парком него ли гробљем, посетио сам Константина Сергејевича Станиславског, Владимира Владимировича Мајаковског, Николаја Васиљевича Гогоља, Антона Павловича Чехова, Михаила Афанасјевича Булгакова, Дениса Васиљевича Давидова, Павела Михајловича Третрјакова. Утисак који је ова посета произвела у мени је био импресиван...Мртви људи а живе душе...Осећај да стојим на местима где су сахрањени људи којима се дивим, чија дела радо читам, са чијим јунацима саосећам и о којима размишњам, које често у разговорима и писању спомињем, који ми служе као узор у мени је изазвао јак емотивни набој. Слике догађаја и јунака се смењују...Реченице и мисли се сусрећу и преплићу...Не стидим се да то кажем...Не плашим се да ће неко ко ово прочита једног дана рећи, да сам луд...Ако нека и каже, нека и помисли - то сам ја и није ме стид због тога. Посета је потрајала...Уморан од летњег сунца, емотивне истрошености и узбуђења сео сам да се мало одморим испод једног дрвета на клупи окруженој бршљеном. Хладовина ми је пријала...Само мало да очи одморим...Санак ме лагано попут музике нимфи освајао...Сви они које сам данас посетио немо су пролазли поред мене, и уз благи наклон отпоздрављали смо један другом. Као да су се захваљивали на посети човеку који је дошавши донео љубав и дивљење. Само погледи и немушти језик. Довољно. Непролазна лепота...Леп санак...Недосањан...

Нека зима ми је прошла кроз тело и очи су се отвориле. Око мене није било никога. Сам сам. Самоћа уме да буде и лепа.Чула се тишина. Сунце је увелико већ грабило ка свом коначишту, а ја сам се лагано упутио ка свом. Осећај среће и задовољства. Ћутање!

Јул, 2007.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ГОГОЉЕВ „ШИЊЕЛ“ – ПРИЧА О УНИШТАВАЊУ „МАЛОГ ЧОВЕКА“

Основна идеја приповетке „Шињел“ је прича о „малом човеку“, који је осакаћен и опљачкан од стране државе. У једном, усудио би се рећи, сјајном прозном колориту, сатканом од игре речи, Гогољ је скоро до савршенства на светло дана изнео своју запитаност, своју забринутост о страдању „малог човека“ у суровом свету. Прича о Акакију Акакијевичу Башмачкину, главном јунаку, је прича о човеку, о његовом животу и смтри која наступа под налетом друштвених околности. Бирократски државни апарат доводи човека у стање тупости, до тога да човек губи смисао сопственог постојања. Живот човека у бирократском апарату се своди на досадне и смешне државне папире. Своди се на живот без живота. Због тога не изненађује једна врста „просветљења“ којем приступа Акакиј Акакијевич приликом сазнања да је потребно да сашије нови шињел. Тај нови шињел постаје нешто због чега човек почиње да живи, постаје нешто чему се човек, после обиља безнађа, почиње надати, постаје нека ствар којој се човек, услед све муке ...

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI

- Memoari sanjara - Podnaslov romana Dostojevskog „Bele noći“ glasi „Sentimentalni roman“. „Bele noći“ jesu zapravo to, sentimentalna priča. Danas, u vremenu u kojem živimo u kojem pojam „sentimentalnost“ ima pogrdnu konotaciju nije na odmet pokušati, kroz čitanje ovog romana, u sebi probuditi, ili otkriti mentalnu organizaciju iskrenog saosećanja. Možda će u nama probuđeno, ili pronađeno to osećanje pomoći da razumemo glavnog junaka  ovog romana, a samim tim da razumemo i mnoge druge „sanjare“ koji obitavaju tu oko nas koje ili ne primećujemo, ili ih ne želimo primetiti. Koje ako i primetimo doživljavamo kao nekog ko nije iz ovog vremena. Na kraju, možda smo i mi sanjari? Iz tog razloga možda nam čitanje ovog romana može pomoći da sami sebe razumemo? Radnja romana je smeštena u Sankt Peterburgu u vreme kad nad ovim gradom lebde bele noći. Ko je glavni junak romana „Bele noći“? To je dvadesetšestogodišnji mladić, siromašni državni činovnik sa malom platom, koji živi u mal...

KRATKO RAZMIŠLJANJE O ROMANU „MAJSTOR I MARGARITA“

Roman "Majstor i Margarita" centralno je delo u književnom opusu M.A. Bulgakov a . Roman i ma zanimljivu umetničku strukturu: radnja romana se odvija u tri različite ravni. Prva ravan je realistični svet života Moskve tridesetih godina, druga ravan je svet koji čitaoca vodi u daleka vremena i događaje opisane u Bibliji, i na kraju, treća ravan je fantastični svet Volanda i njegovih veština. Karakteristika razvoja zavere u romanu je kršenje uzročno-posledičnih odnosa (iznenadnost, apsurdnost, nedoslednost) likova u romanu. Roman počinje u Moskvi, na Patrijaršijskom ribnjaku, gde se sastaju predsednik upravnog odbora jednog od najvećih moskovskih književnih udruženja MASSOLIT Mihail Aleksandrovič Berlioz i mladi pesnik Ivan Bezdomni. Suptilna Bulgakova ironija prožima svako poglavlje romana. Već u prvim redovima romana postoji parodija na kratice koje su bile u modi u tim godinama i ponekad nespretne skraćenice, a koje naglašavaju pripadnost klasi nepovoljnih književ...