Завршио сам поновно читање драме Максима Горког „На дну“. Латио сам се поновног читања овог дела пошто сам скоро имао једну расправу с једним мојим познаником управо на ту тему. Расправа је била изузетно интересантна и отворила је нека нова питања, неке нове погледе. Та расправа ме је и понукала да се латим поновног читања ове драме. С обзиром да на маргинама текста бележим, обично, утиске о прочитаном, увидех читајући те белешке да су моја запитаност и размишљања остала иста као и код првог читања. Ова драма је настала пре више од осамдесет година и за све те године њеног постојања није престајала да изазива полемике. Можда ту полемику могу објаснити проблеми, које је сам аутор поставио, а који у разним етапама историјског развоја друштва имају нову актуелност. То објашњава и сложену, противуречну позицију самог аутора. Философски недорађена идеја писца невероватно је добро упрошћена практиком. Крилатица „Човек...то звучи гордо“, узета је из званичне пропаганде времена у којем је писац живео и стварао. То време је прошло али...Данас се ово дело дефинитивно може читати на нови начин, са новим погледом на његову персонажу, пажљиво размишљајући о речима и поступцима који из дела произилазе. У томе и јесте драж данашњег изазов бављења овим текстом.
Централно питање драме „На дну“ није човекова судбина, већ судар идеја, спор о човеку, о смислу живота. Упоредо са тим проблемом иде и проблем правде и лажи, живљење живота таквог какав јесте са свом својом безизалжношћу за људе са „дна“, или живота са илузијама у свакојаким формама у којима је представљен. Већ на самом почетку драме избија у први план проблем о којем драма говори. Квашњаја теши себе илузијом да је она – слободна жена а Настја машта о великим осећањима. У старту имамо лажи живота. Све се то после надовезује и надограђује уласком Луке и остаје све до краја. Лука теши људе...Али, како се могу утешити људи који су избачени из живота, који су опустошени, који су на дну, који се не могу више ничему добром надати у животу. Како их је могуће утешити? Лажима! Управо Лука томе и прибегава, као наркотику као безболном средству. Он тачно осећа, зна шта је коме потребно рећи. Какву илузију треба пружити човеку. Чак његово играње са људима иде до тих граница да Ани обећава спокој на оном свету, а пропалом уметнику, алкохоличару бесплатно лечење од алкохолизма. Као да нечастиви говори из Луке, као да он својим обманама искушава људе. Потврду такве тезе нашао сам у смрти уметника. Многи ће лик Луке окарактерисати као негативан. Да, у околностима кад је драма писана то је неспорно...Јер, спасилачка лаж никога не може спасити, нити ишта спашава. Око ове мисли се не споре само Лука и Сатин, већ и сам аутор драме. Порука је јасна: немогуће је вечито живети у илузијама јер то неминовно води трагичности. Живећи у таквом утешитељном свету маште, уљуљкивајући се у свету обмане губи се веза са реалношћу... Међутим, из данашње перспекиве лик Луке се може и текако другачије тумачити...Може јер су и историјске прилике другачије...Интелектуална мекоћа лишена револуционарног авантуризма...Борба за јасну и светлу будућност...
Како год било да било драма „На дну“ Максима Горког представља трагичану слику која би се могла сасвим слободно назвати и „Дно живота“. Било би веома добро кад би се овим тексом и практично, на сцени могао позабавити. Можда једног дана?!
„Лаж – религија робова и сељака...Истина – бог слободног човека!“
Мај, 2008.
Коментари
Постави коментар