KAMIJEV DOSTOJEVSKI

Sinoć sam se ponovo družio s Dostojevskim. Druženje nam je upriličuo Andžej Vajda u Moskovskom teatru „Savremennik“. On je govorio o „Zlim dusima“ a ja sam nemo posmatrao kako se pozorišna čarolija odigrava pred mojim očima...U pozorište sam došao namerno dosta rano. Nikada ranije nisam bio u ovom teatru pa sam hteo da ranije dođem i da posedim u njemu onako neobavezno, opušteno čisto da osetim atmosferu u ovom pozorišnom hramu. Do početka predstave sedeo sam, gde drugo do u pozorišnom bifeu. Atmosfera je bila baš ona boemska. Klubom se širila muzika ruskih šansona, oko mene nasmejana lica gostiju, dim od cigareta je stvarao blagi osećaj izmaglice, na stolovima stakančiki i butilke piva. Bilo mi je nevereovatno lepo. Taj osećaj me je pratio do početka predstave. Bila je to dobra uvertira za ono što ću videti.

Ovaj put kupio sam karte za najlepša mesta u pozorištu. Blago izdignuti parter. Mesto je bio takavo da je obezbeđivalo potpunu prglednost i čujnost. Prelistavajući afišu za predstavu, pripremajući se za ono što ću da gledam, pročitao sam nešto što me je baš onako iznenadilo. Dramatizaciju romana „Zli dusi“, kod Rusa ovaj roman nosi naziv „Бесы“, uradio je Alber Kami. On stranac, reditelj stranac Dostojevski u pitanju, rusko pozorište - ruski glumci. Interesantno će biti za pogledati tu kombinaciju. Misli su počele, kako se početak predstave približavao, da se sve više roje. Lagao bih sebe i druge kad bih rekao da nisam bio uzbuđen. Zapravo kad god je Dostojevski u pitanju tada u meni uzbuđenje ne manjka. Naprotiv...Pomislio sam u jednom trenutku da tako ustreptalih osećanja teško mogu pratiti ono što ću gledati. Počeo sam da sređujem misli. Od svih misli koje su mi se javile jedna je bila najtačnija a to je da pred lepim treba ćutati i uživati. Tako je i bilo. Predstava je počela a ja sam istinski uživao...Posle predstave uputio sam se ka gostionici gde sam smešten. Dak sam se vraćao razmišljao sam o spektaklu kojem sam prisustvovao. Šta god da sam u svojim mislima hteo da kažem sve se završavalo konstatacijom da se tu ama baš nema šta reći. Sve je bilo onako kako to mili Bog zapoveda. Sve je bilo dostojno gledanja Boginje Talije. Puna koloritnost, igra svetla koja je fascinantna, likovnost za poželeti, epoha očuvana i dočarana a gluma e ona je bila takva da sam samo gledao, ćutao i divio se. Bilo je očaravajuće gledati kakao Vladislav Vetrov igra Starogina, Lera Motina dočarava lik Matrjoše, kako Ilja Drevnov superiorno brani lik Kirilova, kako Marina Aleksandrovna do granica perfektnosti tumači Lizavetu Nikolajvenu Drozdovu ili kako Sergej Garmaš velelepno tumači lik Kapetana Ljebjadkina...Zapravo kompletan, trideset glumaca je u pitanju, ansambl je bio fantastičan. Međutim, ono što me je posebno impresioniralo jeste dramatizacija koju je uradio Kami. Ona je bila neverovatno dobra, verna u svim elementima romanu Dostojevskom. Sve ono što je Dostojevski u tom svom delu dotakao kao tačke uporišta Kami, iako stranac, to je toliko dobro osetio i verno pretočio u dramski tekst da je to bilo prosto neverovatno. Taj neponovljivi jezik Dostojevskog je dočaran. Reči Dostojevskog, monolozi, dijalozi koji su u romanu tako dobri i jaki u Kamijevoj dramatizaciji su ostali do kraja. Bili su ne samo prisutni već i jasni sa svom onom silinom po kojoj se Dostojevski prepoznaje kao pisac. Kad na tako dobru dramatizaciju dodam i sjajnu Vajdinu režiju, njegovu neverovatno ispoljenu rediteljsku poetičnost, onda ugođaj ne može biti rugačiji nego što jeste.

Po povratku u svoj stan dugo sam razmišljao o onome što sam u teatru "Savremenik" video. Zapravo, pre bi se moglo reći da sam se prepustio čulnostima viđenog. Slike završene predstave su i dalje išle pred mojim očima. Bio sam neizmerno srećan što sam eto još jednom imao priliku da vidim predstavu koja mi je priuštila tako veliko i silno zadovoljstvo. Još jedno druženje s Dostojevskim. Jedinstveno i neponovljivo.

Maj, 2007.