Пређи на главни садржај

НИКАД ПОСЛАТО ПИСМО

Уважени Иване Семјоновичу!

Ово писмо Вам пише неко кога Ви не познајете. Сасвим сам сигуран да ме неће никада ни упознати јер је то немогуће. На крају то и није толико важно јер моја маленкост у мору људских судина је потпуно безвредна. Оно што је неупоредиво важније је то да сам ја имао прилику Вас да упознам. Да, добро сте ме разумели; Ја сам Вас упознао Иване Семјоновичу. Нисте ме ни приметили кад сам Вам први пут пришао. А и како би ме приметили кад сте Ви човек коме су многи прилазили и коме ће још многи прилазити. Сигурно се питате кад је то било и ја нећу од Вас то крити. Нема разлога да тај сусрет кријем. Ако бих га крио онда би то значило да га се стидим. А то није истина, напротив. Наш први сусрет је био, веровали или не, у мом стану. Дошли сте сасвим случајно захваљујући једном човеку који је покушавао да одгонетне енигму, у коју сте и сами били уплетени а која је била повезана са односом између талената и обожавалаца. Сложићете се да је у питању несвакидашњи разлог.

Драги Иване Семјоновичу морам Вам искрено призанти да сам уистину био пресрећан кад сам после бојажљивог мог приласка Вама установио да у Вама нема ни трунке охолости и да сте човек који воли да говори истину. То ми је пријало јер у последље време све мање се срећем с људима који у себи имају спој таквих особине. Мени је познанство с таквим човеком, с обзиром на ситуацију у којој се налазим, било преко потребно. Због тога Вам се овом приликом најсрдачније захваљујем. Практична памет о којој сте говорили у мени је након тога побудила велико интересовање и пажњу. Дуго сам о томе размишљао и могу Вам сасвим искрено рећи да је Ваш поглед на живот лишен је било каквих животних мантри. Он је дубоко укорељен у животну свакоднвеицу. Реалан...Делим Ваше мишљење када кажете да на младалачки дух не треба гледати са подсмехом и омаловажавањем. Тачно. Ту сте потпуно у праву. Јер тај немирни, попут птице слободни, дух младости лети и уме да оплемени посусталу и уморну душу свих нас који смо дубоко огрезли у животној прози. У животној причи која нас је прогутала. Прогутала нас је само зато што смо се кретали увек у сфери могућег остварњивог и дабоме душа нам је тада постала ситна - племенити узвишени планови нам не падају на памет. Све сам више убеђен драги Иване Семјоновичу да су четрдесете године старосне доби најгоре човекове године. Касно је за велике планове, а рано за животну предају. Зато је лепо слушати младе људе. Та слобода која се код њих осећа, као и циљеви ка којма она стреми јесте племенита и јесте осуђена на пропаст, али управо због своје племенитости њено постојање у једном тренутку људског битисања је неопходна човеку. Без тих и таквих планова човек би у младости већ постао стар, тада би му било сасвим све једно шта ће са својим животом да уради. У старости људи немају планове јер нису сигурни да ли ће имати времена да их остваре. Због тога је младост лепа, допушта човеку да машта и сања о будућем животу, али исто тако и да се бори за њега. Млади људи племенитх планова још нису отворили врата пакла за разлику од нас који смо својим делима и поступцима већ поодавно закорачили на тај пут па би сада да се са њега вратимо, да почнемо све из почетка и да одемо у рај, али нам греси које у животу починисмо тако шта не допуштају. То је гола истина коју не види само онај ко то не жели да види. Од тога се не може побећи. То се не може ни сакрити ни избрисати. То је белег који свако од нас носи. Свако од нас је свој камен уз брдо живота гурао онако како је знао и умео. Колико је у том гурању било моралног достојанства то је већ питање на које човек нема договора све док не дође судњи дан. Ја верујем да ће тај дан доћи. Не плашим га се јер сам после свега онога што сам чуо шта сте говорили многе дилеме из сопстевеног живота отклонио. Због тога је Ваш практицизам та Ваша практична памет, када се ствари називају правим именом без обзира како то у нашим ушима одзвања, коју сте Ви тако супериорно u беседи испољили мени у великој мери помогла у сагледавању мог живот који је закорачио у четрдесете године старости.

Желим Вам све најбоље Иване Семјоновичу. Никада се нећемо више срести. Наш сусрет се десио на једној од многобројних станица животног пута. Оно што Вам желим на крају рећи јесте то да сте Ви постали део мене. На то сам Вам веома, веома захвалан. Искрено се надам да ће те у том Вашем ходочашћу којег Вам је наменио Ваш створитељ наћи још по коју изгубљену душу којој треба практичне памети. Будите сигурни да таквих људи још има.

Ваш...

Март, 2010.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ГОГОЉЕВ „ШИЊЕЛ“ – ПРИЧА О УНИШТАВАЊУ „МАЛОГ ЧОВЕКА“

Основна идеја приповетке „Шињел“ је прича о „малом човеку“, који је осакаћен и опљачкан од стране државе. У једном, усудио би се рећи, сјајном прозном колориту, сатканом од игре речи, Гогољ је скоро до савршенства на светло дана изнео своју запитаност, своју забринутост о страдању „малог човека“ у суровом свету. Прича о Акакију Акакијевичу Башмачкину, главном јунаку, је прича о човеку, о његовом животу и смтри која наступа под налетом друштвених околности. Бирократски државни апарат доводи човека у стање тупости, до тога да човек губи смисао сопственог постојања. Живот човека у бирократском апарату се своди на досадне и смешне државне папире. Своди се на живот без живота. Због тога не изненађује једна врста „просветљења“ којем приступа Акакиј Акакијевич приликом сазнања да је потребно да сашије нови шињел. Тај нови шињел постаје нешто због чега човек почиње да живи, постаје нешто чему се човек, после обиља безнађа, почиње надати, постаје нека ствар којој се човек, услед све муке ...

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI

- Memoari sanjara - Podnaslov romana Dostojevskog „Bele noći“ glasi „Sentimentalni roman“. „Bele noći“ jesu zapravo to, sentimentalna priča. Danas, u vremenu u kojem živimo u kojem pojam „sentimentalnost“ ima pogrdnu konotaciju nije na odmet pokušati, kroz čitanje ovog romana, u sebi probuditi, ili otkriti mentalnu organizaciju iskrenog saosećanja. Možda će u nama probuđeno, ili pronađeno to osećanje pomoći da razumemo glavnog junaka  ovog romana, a samim tim da razumemo i mnoge druge „sanjare“ koji obitavaju tu oko nas koje ili ne primećujemo, ili ih ne želimo primetiti. Koje ako i primetimo doživljavamo kao nekog ko nije iz ovog vremena. Na kraju, možda smo i mi sanjari? Iz tog razloga možda nam čitanje ovog romana može pomoći da sami sebe razumemo? Radnja romana je smeštena u Sankt Peterburgu u vreme kad nad ovim gradom lebde bele noći. Ko je glavni junak romana „Bele noći“? To je dvadesetšestogodišnji mladić, siromašni državni činovnik sa malom platom, koji živi u mal...

KRATKO RAZMIŠLJANJE O ROMANU „MAJSTOR I MARGARITA“

Roman "Majstor i Margarita" centralno je delo u književnom opusu M.A. Bulgakov a . Roman i ma zanimljivu umetničku strukturu: radnja romana se odvija u tri različite ravni. Prva ravan je realistični svet života Moskve tridesetih godina, druga ravan je svet koji čitaoca vodi u daleka vremena i događaje opisane u Bibliji, i na kraju, treća ravan je fantastični svet Volanda i njegovih veština. Karakteristika razvoja zavere u romanu je kršenje uzročno-posledičnih odnosa (iznenadnost, apsurdnost, nedoslednost) likova u romanu. Roman počinje u Moskvi, na Patrijaršijskom ribnjaku, gde se sastaju predsednik upravnog odbora jednog od najvećih moskovskih književnih udruženja MASSOLIT Mihail Aleksandrovič Berlioz i mladi pesnik Ivan Bezdomni. Suptilna Bulgakova ironija prožima svako poglavlje romana. Već u prvim redovima romana postoji parodija na kratice koje su bile u modi u tim godinama i ponekad nespretne skraćenice, a koje naglašavaju pripadnost klasi nepovoljnih književ...