„ПСЕЋИ ВАЛЦЕР“

У сваком, иоле бољем циркусу једна од најатрактивнијих тачака јесте дресура паса. Гледаоци тада са уживањем гледају дресера који тера псе да играју, да плешу. Уз музику и награду, коју дресер држи у руци у виду укусног залогаја, пси плешу свој псећи валцер. Обавезно након те тачке публиком се проломи громки аплауз праћен смехом и радосним покличима...У богатој и непресушној музичкој баштини постоји једна дечија класична композиција која се свири са два прста. Композиција се зове „Псећи валцер“. Деца која крену на часове клавира радо свирају ту композицију јер је мелодија те музике веома пријемчива за уши, просто вам мами осмех на лицу. Поносни родитељи често своју децу терају да деца своје музичко знање пред другим људима демонстрирају управо свирајући ту мелодију...Леонид Андрејев је давне 1916. године написао драму у четири чина, која у поднаслову гласи поема усамљености, и дао јој име „Псећи валцер“. За разлику од циркуске тачке „Псећег валцера“ као и дечије истоимене композиције, Андрејевљев „Псећи валцер“ читаоцу на лице не навлачи смех, а понајмање усхићење и радост. Напротив, његов „Псећи валцер“ читаоцу у устима оставља опор укус, а осмех који се подкраде на ободима усана последица је жалосног сазнања до којег дођете када затворите последњу прочитану страницу те драме.

Када је, својевремено, Леонид Андрејев кренуо у писање драме „Псећи валцер“ имао је у виду Шопенхауерову изреку „Да је човек једина животиња која наноси бол другима без иједног циља сем жеље да то учини.“ У својим белешкама о овој драми Андрејев је између осталог записао:“ Псећи валцер је најскривенији и сурови смисао трагедије, која пориче смисао и разумност људског постојања. Изједначавање света и људи са псићима који плешу, које неко вуче за канап или им је показао коцку шећера – можда је светогрђе, али никако није једноставна и глупа неодлучност.“ Када је драму написао Андрејев је у својим белешкама нотирао следеће. „Тешко да ће се наћи храбро позориште и глумци, који се неће бојати неизбежне пропасти. Драма „Псећи валцер“ је велики испит и изазов за публику“. Управо је тако као што је и Андрејев написао. Колико год се враћао овом тексту у глави ми једнако одзвања питање колике су могућности гледаочеве перцепције у препознавању себе самог у том „светогрђу“?! Без обзира да ли се анализирају односи између Хенрија Тилеа и његовог брата Карла, или пак њихов заједнички или појединачни однос спрам Феклуше, или пак однос Хенрија према Јелисавети или на пример срећној жени, или неки други однос између протагониста ове приче увек ће се доћи до истог питања, само осветњеног из друге перспективе - о трагичности спознаје смисла људског постојања. Ко смо заправо ми? Што су времена у којима живимо грђа, што више у њима има варања, убистава, лажи, превара, подсмеха, суровости, то је тражење одговора на постављено питање неупоредиво теже. Рекао бих да је у таквим временима трагање за одговором на постављено питање равно сопственом уништењу због чега се радо клонимо од тражења одговора па на тај начин радо стапамо свој живот у наше мисли формирајући на тај начин своје свето двојство по којем живимо и свој живот уређујемо.

На крају не треба да чуди што више волимо да у циркусу видимо тачку дресуре паса у којој псићи плешу псећи валцер и да се томе слатко смејемо, и да томе радосно аплаудирамо, јер то су само слатки мали псићи...или да послушамо дечију композицију «Псећи валцер» коју нам невине детиње ручице, с два прстића и са осмехом на лицу, свирају на клавиру, него да прочитамо Андрејевељеву драму «Псећи валцер» и да о њој размислимо. Кад прочитамо ову драму видимо, боље речено откривамо да су ти мали псићи, којима се тако слатко смејемо у циркусу, заправо ми. Откривамо да се смејемо сами себи!