МИНУТА БИЋА А ВИЈЕЧНОСТ НИШТАВНОСТИ

Дуго сам се припремао за један позоришни подухват али никако нисам успевао да га реализујем. Ради се о монодрами коју је за сцену уприличио Гојка Шантића. Зборење, опроштајно поведаније једног од најмудријих Петровића. Нисам имао храбрости да се раније ухватим у коштац са таквим подухватом. С друге стране ни животно искуство ми није дозвољавало да се латим тог посла...Заправо, све треба радити у своје време. Мислим да сада имам довоњно животног наученија за тако што, па самим тим ми се и кураж појавила. Једно с другим иде... Изазов је велики. О обавези да и не говорим...Режија је поверена жени. Ово је први пут да радим са женским редитељем. Једном је и то морало да се деси. Према женама немам никаквих предрасуда...Али ми није било свеједно. У почетку је било не баш угодно, али је временом све дошло на своје место. Сарадња је више него добра. Почели смо да се јако добро разумевамо и да не сметамо једно другом, а опет да идемо заједно ка циљу. Верујемо једно другом!

Иако је рад на представи ђаволски тежак и исцрпљујући у исто време је и неодољиво пријатан. Пробе су невероватно напорне...Тешке...Али ипак уживам...Волим кад глумац размишља о ономе што изговара. Кад је активан...Кад у изреченој реченици проналази смисао и суштину изреченог...Кроз овај текст покушавам да пронађем одговоре и на сопстева животна питања и дилеме...У овом тексту је тога на претек. Дуго сам се, као припрему за рад на овој представи, бавио текстом „Луча микрокозма“. Јако дуго...Не жалим због тога. Мислим да ми је то помогло да одгонетнем на многе непознате које сам текст, који сам на даске претакао, у себи носи. Колико фолософије али и истине у себи носи мисао: „Ја сам минута бића а вијечност ништавности. Ако сам уистину немирни атом трунака занијешен из некаквог вишег свијета, зашо сам онда том ништавношћу заробљен...Зашто...“. Мислим да сам одговор нашао...Види се на сцени...Како рече један мој познаник: „Види се спој бола и стамене туге али и жеље за животом“. И редитељ и ја осећамо да смо на правом, добром путу. У томе су нам помогли људи добре воље и искрених осећања. Хвала им од срца на томе! Интересантно је да неки људи који су око нас са страхом исчекују како ће „представа испасти“. Разумем их...Боље речено трудим се да их разумем...Неки од њих су дубоко емотивно везани за једног од најмудријег Петровића...Страх од разочарења...Страх од неуспеха...Недостатак поверења...У томе лежи још већа драж...А ја осећам да ће после свега бити задовољни и срећни. У ову представу сам унео целог себе, сву своју љубав и веру, а то су речи које отварају врата успеха. Вјерују јер у себи пронађох и упалих искру ...Малену искру...

„Ево слабе и малене искре

међу сунца пламтеће свјетове

што богатством лучах бесмртнијех

потапају простор и мирове!

Да, искра је свјетлост породила,

океан су капље саставиле;

свети творац величеством сјаје

у искрама како у сунцама,

у смртнима ка у божествима -

све му скупа свемогуће слави!“

Август, 2005.