Пређи на главни садржај

МИНУТА БИЋА А ВИЈЕЧНОСТ НИШТАВНОСТИ

Дуго сам се припремао за један позоришни подухват али никако нисам успевао да га реализујем. Ради се о монодрами коју је за сцену уприличио Гојка Шантића. Зборење, опроштајно поведаније једног од најмудријих Петровића. Нисам имао храбрости да се раније ухватим у коштац са таквим подухватом. С друге стране ни животно искуство ми није дозвољавало да се латим тог посла...Заправо, све треба радити у своје време. Мислим да сада имам довоњно животног наученија за тако што, па самим тим ми се и кураж појавила. Једно с другим иде... Изазов је велики. О обавези да и не говорим...Режија је поверена жени. Ово је први пут да радим са женским редитељем. Једном је и то морало да се деси. Према женама немам никаквих предрасуда...Али ми није било свеједно. У почетку је било не баш угодно, али је временом све дошло на своје место. Сарадња је више него добра. Почели смо да се јако добро разумевамо и да не сметамо једно другом, а опет да идемо заједно ка циљу. Верујемо једно другом!

Иако је рад на представи ђаволски тежак и исцрпљујући у исто време је и неодољиво пријатан. Пробе су невероватно напорне...Тешке...Али ипак уживам...Волим кад глумац размишља о ономе што изговара. Кад је активан...Кад у изреченој реченици проналази смисао и суштину изреченог...Кроз овај текст покушавам да пронађем одговоре и на сопстева животна питања и дилеме...У овом тексту је тога на претек. Дуго сам се, као припрему за рад на овој представи, бавио текстом „Луча микрокозма“. Јако дуго...Не жалим због тога. Мислим да ми је то помогло да одгонетнем на многе непознате које сам текст, који сам на даске претакао, у себи носи. Колико фолософије али и истине у себи носи мисао: „Ја сам минута бића а вијечност ништавности. Ако сам уистину немирни атом трунака занијешен из некаквог вишег свијета, зашо сам онда том ништавношћу заробљен...Зашто...“. Мислим да сам одговор нашао...Види се на сцени...Како рече један мој познаник: „Види се спој бола и стамене туге али и жеље за животом“. И редитељ и ја осећамо да смо на правом, добром путу. У томе су нам помогли људи добре воље и искрених осећања. Хвала им од срца на томе! Интересантно је да неки људи који су око нас са страхом исчекују како ће „представа испасти“. Разумем их...Боље речено трудим се да их разумем...Неки од њих су дубоко емотивно везани за једног од најмудријег Петровића...Страх од разочарења...Страх од неуспеха...Недостатак поверења...У томе лежи још већа драж...А ја осећам да ће после свега бити задовољни и срећни. У ову представу сам унео целог себе, сву своју љубав и веру, а то су речи које отварају врата успеха. Вјерују јер у себи пронађох и упалих искру ...Малену искру...

„Ево слабе и малене искре
међу сунца пламтеће свјетове
што богатством лучах бесмртнијех
потапају простор и мирове!
Да, искра је свјетлост породила,
океан су капље саставиле;
свети творац величеством сјаје
у искрама како у сунцама,
у смртнима ка у божествима -
све му скупа свемогуће слави!“

Август, 2005.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ГОГОЉЕВ „ШИЊЕЛ“ – ПРИЧА О УНИШТАВАЊУ „МАЛОГ ЧОВЕКА“

Основна идеја приповетке „Шињел“ је прича о „малом човеку“, који је осакаћен и опљачкан од стране државе. У једном, усудио би се рећи, сјајном прозном колориту, сатканом од игре речи, Гогољ је скоро до савршенства на светло дана изнео своју запитаност, своју забринутост о страдању „малог човека“ у суровом свету. Прича о Акакију Акакијевичу Башмачкину, главном јунаку, је прича о човеку, о његовом животу и смтри која наступа под налетом друштвених околности. Бирократски државни апарат доводи човека у стање тупости, до тога да човек губи смисао сопственог постојања. Живот човека у бирократском апарату се своди на досадне и смешне државне папире. Своди се на живот без живота. Због тога не изненађује једна врста „просветљења“ којем приступа Акакиј Акакијевич приликом сазнања да је потребно да сашије нови шињел. Тај нови шињел постаје нешто због чега човек почиње да живи, постаје нешто чему се човек, после обиља безнађа, почиње надати, постаје нека ствар којој се човек, услед све муке ...

KOCKA, IGRA SUDBINE

- Motivisano romanom „Kockar“ - Teško da se danas može naći neko ko je ljubitelj ruske prozne klasike a da ne zna da je Dostojevski svoj roman   „Kockar“ napisao za neverovatnih 26 dana. Isto tako poznato je da je Fjodor Mihajlovič kroz ovaj roman upoznao svoju buduću suprugu Anu Grigorijevnu Snitkinu, ženu koja će mu tokom celokupnog njegovog života biti siguran oslonac i verni pratilac.   Mnogi su skloni reći, među takve i ja spadam, da je roman „Kockar“ u osnovi autobiografski roman. Tako ga treba i posmatrati i čitati. U svom romanu „Kockar“, ili kako na ruskom glasi „Игрок“ , Dostojevski do savršenstva secira , poput najboljeg hirurga, kockarovo telo, i ne samo telo već i njegovu dušu. Šta se krije iza romana koji ima tako jednostavan naslov? Strast! Strast je inspirisala Dostojevskog da napiše ovaj roman. Strast prema kocki koja je vremenom prešla u pošast. Toj stratsti, toj pošasti Dostojevski je bio slepo odan sve do svoje sedme decenije života. Dug je to per...

BELE NOĆI – DOSTOJEVSKI

- Memoari sanjara - Podnaslov romana Dostojevskog „Bele noći“ glasi „Sentimentalni roman“. „Bele noći“ jesu zapravo to, sentimentalna priča. Danas, u vremenu u kojem živimo u kojem pojam „sentimentalnost“ ima pogrdnu konotaciju nije na odmet pokušati, kroz čitanje ovog romana, u sebi probuditi, ili otkriti mentalnu organizaciju iskrenog saosećanja. Možda će u nama probuđeno, ili pronađeno to osećanje pomoći da razumemo glavnog junaka  ovog romana, a samim tim da razumemo i mnoge druge „sanjare“ koji obitavaju tu oko nas koje ili ne primećujemo, ili ih ne želimo primetiti. Koje ako i primetimo doživljavamo kao nekog ko nije iz ovog vremena. Na kraju, možda smo i mi sanjari? Iz tog razloga možda nam čitanje ovog romana može pomoći da sami sebe razumemo? Radnja romana je smeštena u Sankt Peterburgu u vreme kad nad ovim gradom lebde bele noći. Ko je glavni junak romana „Bele noći“? To je dvadesetšestogodišnji mladić, siromašni državni činovnik sa malom platom, koji živi u mal...